Hadždžadž je jednog vrelog dana bio na putu, pa je jako ogladnio. Naredio je svojim slugama da mu pripreme obilan obrok. Zatim im naredi da nađu nekog kog bi počastio svojim obrokom. Kako su bili daleko od naselja, ne nađoše nikog do jednog neukog beduina. Kada ga dovedoše da se gosti na emirovoj trpezi, među njima se povede sledeći dijalog:
Hadždžadž: „Hajde, o beduine, da zajedno ručamo.“
Beduin: „Pozvao me je mnogo plemenitiji od tebe, pa sam se odazvao njemu, i zato se ne mogu odazvati tebi.“
Hadždžadž: „A ko je taj?“
Beduin: „Allah Uzvišeni! Pozvao me je da postim, pa sam se Njemu odazvao, i ne mogu se odazvati tebi da sa tobom ručam.“
Hadždžadž: „Zar postiš po ovako vrelom danu?“
Beduin: „Postim danas, da bi se sačuvao od mnogo vrelijeg (Sudnjeg) dana“.
Hadždžadž: „Prekini post danas, pa možeš postiti sjutra.“
Beduin: „Može li mi njegovo veličanstvo emir garantovati da ću živjeti do sjutra?“
Hadždžadž: „To nije u mojoj moći, jedino Allah to može znati.“
Beduin: „Kako onda od mene možeš da tražiš da učinim nešto danas, na štetu sjutra koje mi ne možeš garantovati?“
Hadždžadž: „Ali hrana moja je tako ukusna!“
Beduin: „Tako mi Allaha, tvoju hranu ukusnom ne čine tvoji pekari i kuhari, već zdravlje onog ko jede hranu čini ukusnom.“ (I najukusnija hrana bolesnom ne prija, a zdravom je i voda slatka, kako kaže izreka)
Hadždžadž: „Tako mi Allaha, nikada nisam sreo ovakvog čovjeka. Allah te dobrom nagradio o beduine!
Hadždžadž naredi da puste beduina da ide za svojim poslom, i naredi da mu se zbog ustrajnosti u postu i mudrosti u odgovoru da lijepa nagrada.
Sa arapskog preveo,
Enis ef. Burdžović